Miloje Vasić, prvi srpski školovani arheolog i pionir arheološke nauke, bio je u svakom pogledu izuzetna ličnost. Kako mlađe generacije arheologa i studenata arheologije profesora Vasića poznaju samo iz priča, predstavljamo ga kao nastavnika, a i kao čoveka.

Rođen je u Velikom Gradištu 1869. godine u patrijarhalnoj porodici. Posle završenog osnovnog školovanja, studirao je u Beogradu na Velikoj školi klasičnu filologiju i istoriju. Po završetku studija, radio je najpre kao srednjoškolski nastavnik u unutrašnjosti, a od 1895. godine u Beogradu je uporedo predavao u II beogradskog gimnaziji i radio kao pomoćnik u Narodnom muzeju. Posle Valtrovićevih intervencija, Vasić se oslobađa nastavničkih obaveza i posvećuje dužnostima u Muzeju. Dobio je stipendiju za studije arheologije u Berlinu i već 1898. godine Vasić odlazi u Minhen, kod tada najvećeg stručnjaka za klasičnu arheologiju, A. Furtvenglera. Kod njega je 1899. godine odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom Buktinja u kultu i umetnosti Grka, tezu koja se i danas citira u stručnoj literaturi. Od 1901. godine predaje arheologiju na Velikoj školi i jedan je od čuvara Narodnog muzeja u Beogradu. Za redovnog profesora izabran je 1922. godine. Penzionisan je 1939, ali je do 1941. godine radio kao honorarni nastavnik. Reaktiviran je 1947. godine, zbog nedostatka kadrova, a definitivno je penzionisan 1955. godine.

Najplodniji period Vasićevog stvaralaštva bio je kraj XIX i prva decenija XX veka. On je organizovao prva stručna arheološka istraživanja u Srbiji, počev od neolitske epohe do srpskog srednjeg veka. Istovremeno je stizao i da se bavi istorijom umetnosti, da organizuje slikarske izložbe i da bude redaktor našeg najznačajnijeg arheološkog časopisa Starinar.

Predavanja profesora Vasića nisu bila posebno zanimljiva, jer je on čitao prevod jedne dobre istorije umetnosti, no ono što je bilo dragoceno jesu Vasićevi komentari. Najbeznačajnije arheološke predmete Vasić je kitio svojom posebnom pričom i ti nezaboravni ekskursi učinili su da još više razumemo i zavolimo arheologiju. Uvek je govorio da treba da se zaustavimo kod grnčara, tkača ili nekog drugog zanatlije i da posmatramo šta i kako on radi. On nas je naučio da gledamo, posmatramo i razmišljamo.

Na ispitima je postavljao bizarna pitanja i trebalo je shvatiti šta je time mislio da kaže. Na pitanje "Zašto se karminišete?", trebalo je odgovoriti da je crveno boja života i da su i Grci svoje mermerne statue bojili da bi izgledale žive. I inače je voleo da se pravi šeret, tako da bi uvek zaboravljao ime tadašnje ministarke Mitre Mitrović-Đilas, govoreći "kako li se zvaše ona gospođa", iako je dobro znao njeno ime.

Neobično je voleo grčku, odnosno helensku kulturu, dok za rimsku nije imao ni sluha ni ljubavi. Lepota grčkih kipova i smisao Helena za lepotu bilo je ono što ga je oduševljavalo. Voleo je i razumeo religiju i to ne samo grčku, već i srpsku i uvek je ukazivao na paganske crte u srpskoj religiji.

Profesor Vasić bio je autoritativna ličnost, bez obzira što je bio niskog rasta. Uvek odeven u besprekorno ispeglano odelo sa čistom košuljom i kravatom u koju je bila zabodena dijamantska igla, sa dubokim cipelama na šnir, koje su se caklile. Kada bi ulazio u sobu, otvorio bi vrata i za trenutak zastao, a mi mlađi bismo skakali sa svojih sedišta i stali u stavu mirno. Pošto bi ostavio kaput i šešir, profesor Vasić bi odlazio u biblioteku i svakog studenta pitao šta radi, koju knjigu čita. Po završetku rada - a bio je tačan kao švajcarski sat, Vasić bi odlazio u šetnju na Kalemegdan.

Mada već star čovek u vreme kada je reaktiviran, Vasić je bio od onih profesora kojih danas nema. Bio je zainteresovan za svakog studenta, neverovatno odan poslu, jer nije propustio ni jedan čas ili seminar. Jedno vreme je držao posebne časove, privatisime, kako je govorio i to na Bogoslovskom fakultetu gde se onda nalazila Vinčanska zbirka. Tada je čitao svoje radove, komentarisao i uvek govorio da na žalost ne može, kao njegov profesor Furtvengler, da nas počasti viršlama i pivom. Rado smo odlazili na njegove privatne časove, jer se u nevezanom razgovoru sa profesorom Vasićem moglo mnogo naučiti i saznati.

Svoju veličinu i predanost poslu pokazao je i kada je njegov sin jedinac, odrastao čovek, umro od neizlečive bolesti. Neposredno posle tog događaja imao je čas i mi smo se pitali da li će ga održati. Vasić je ušao, seo za katedru i njegov jedini komentar bio je da je normalno da deca sahranjuju roditelje, ali da je strašno kad roditelji sahranjuju decu i otpočeo je sa predavanjem.

Profesor Vasić bio je duhovit i nije imao dlake na jeziku ni pre, a ni posle rata. Prepričavao se događaj koji se odigrao u Akademiji nauka, kada su u posetu došli sovjetski naučnici, 1946. godine. Vasić je, da bi prisustvovao, najpre zahtevao da mu se nađe taksi, u to vreme neizvodljivo, a kada je predsednik Akademije Belić poslao svoja kola i Vasić došao, kao doajen je trebalo da kaže par pohvalnih reči. On je počeo time, da je lepo što su došli, ali da to što oni znaju, mi već odavno znamo, drugim rečima, nije bilo potrebe da dođu. Ili, kada su povodom njegovog penzionisanja čitani govori, Vasić je u odgovoru odbrusio "Da sam znao da se govori čitaju i ja bih ga napisao!".

Već na početku svoje naučne karijere, Vasić je na sebe skrenuo pažnju i naše i strane naučne javnosti, jer se u njegovim prvim radovima videlo da u malenoj Srbiji izrasta vrstan stručnjak. No, najveći uspeh i slavu, postigao je svojim otkrićem Vinče, ali je njeno datovanje uzburkalo celu arheološku javnost. Bilo je tragično da jedan od najvećih evropskih arheologa doživi sudbinu da bude izolovan i izopšten u našoj i evropskoj sredini. To se moglo objasniti na način, da je profesor Vasić u svom životu više puta bio razočaran, najpre velikim evropskim silama, potom Rusijom i na kraju novom Jugoslavijom od koje je mnogo očekivao. Od Jugoslovena, on je postao veliki Srbin i da bi "kontrirao" nemačkoj školi, Vasić je od prvobitnog datovanja Vinče otišao u drugu krajnost, datujući je kao jonsku koloniju u VI vek stare ere.

Manje je poznato da je on bio i začetnik slovenske arheologije, ali i proučavanja srpske srednjovekovne arhitekture i istorije umetnosti. Njegova monografija Žiča i Lazarica i danas se koristi u nacionalnoj istoriji umetnosti. Profesor Vasić bio je i osnivač arheološke zbirke Univerziteta, prvobitno Vinčanske zbirke, koja je danas prerasla u Arheološku zbirku, dopunjenu predmetima sa istraživanja mlađih nastavnika.

U svojoj plodnoj karijeri, profesor Vasić je prešao dug i trnovit put, od srednjoškolskog nastavnika u unutrašnjosti, profesora gimnazije u Beogradu, preko čuvara Narodnog muzeja, do profesora Univerziteta i akademika. Sve ovo, Vasić je postigao zahvaljujući predanom radu i ljubavi prema struci. Svojim đacima uvek je govorio: "Rad, rad i samo rad" i to je nama ostalo u pameti i kao amanet.

prof. dr Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović